БЕОГРАД – У пећини Велика Баланица у Сићевачкој клисури код Ниша откривена су четири зуба која су припадала најмање двема неандерталским индивидуама (одрасла и дете). Анализа зуба објављена је у часопису Journal of Human Evolution од стране међународног тима стручњака из Србије и Канаде, коју воде професори Душан Михаиловић са Филозофског факултета Универзитета у Београду и проф. Мирјана Роксандић са Универзитета у Винипегу (Канада). Истраживања су спроведена у оквиру рада на пројекту NEEMO Фонда за науку Републике Србије (пројекат бр. 7746827).

Зуби су датовани на пре око 300 хиљада година, што их чини најстаријим фосилима неандерталца (Homo neanderthalensis) у источној Европи и другим најстаријим људским фосилима у Србији, тек нешто млађим од пола милиона година старе доње вилице човека из Мале Баланице откривене 2007. године. До сада су остаци неандерталца у Србији били идентификовани само на једном локалитету, оближњој пећини Пештурина, у којој су 2015. године откривени један зуб и фрагментована кост подлактице неандерталца. Најдревнији остаци неандерталаца, старости између 300–500 хиљада година, идентификовани су на подручју западне Европе, а временом се њихов ареал проширио све до западне Азије. Њихово присуство у Великој Баланици пре око 300 хиљада година представља најранији доказ њиховог ширења према истоку.

Зуби из Велике Баланице су пронађени у асоцијацији са траговима огњишта и каменим алаткама за обраду коже познатим као пострушке типа Kина (Quina). За разлику од фосилних остатака, најстаријe алатке овог типа потичу са истока, са налазишта која припадају ашелско-јабрудијенском комплексу (из периода пре 400-200 хиљада година), док се у западној Европи јављају много касније. То показује да је на територији Балкана пре 300 хиљада година највероватније дошло до контакта европских и блискоисточних популација. Још увек се не може рећи са сигурношћу да ли до ширења културних иновација дошло миграцијама људи или разменама идеја између заједница, нити можемо идентификовати изворне носиоце ове технологије (није јасно да ли су у питању неандерталци или друге врсте људи). Извесно је, међутим, да су ове иновације довеле до коначног уобличавања културних образаца карактеристичних за средњи палеолит – период који представља једну од прекретница у раној праисторији човечанства.

Археолошка истраживања пећина у близини Ниша (Пештурина, Мала и Велика Баланица) врше се у сарадњи Филозофског факултета у Београду и Универзитета у Винипегу, а финансира их Министарство културе и информисања Републике Србије.

Journal of Human Evolution je jedan od vodećih časopisa koji objavljuje radove iz oblasti evolucije čoveka. Članak se može naći na sledećem linku: https://doi.org/10.1016/j.jhevol.2022.103175

КОНТАКТ СА МЕДИЈИМА:

проф. др Душан Михаиловић, Филозофски факултет – Универзитет у Београду
dmihailo@f.bg.ac.rs

Студенти четврте и завшрних година који су у току додатног тзв. ковид рока положили најмање један испит могу накнадно предати молбу за пријаву додатних бодова (до 90 ЕСПБ) од 7. до 8. априла сваког радног дана од 11 до 13 часова у учионици 601.

Обавештавамо све заинтересоване студенте да ће др Томаш Халамка, предавач на Карловом Универзитету у Прагу, одржати серију гостујућих предавања о републиканизму.

Предавања ће се одржавати од 11.4. до 15.4.2022. године у просторији Српског филозофског друштва (ФДС) према распореду у прилогу.

Година 2022. важна је за египтологију због два велика јубилеја – век од открића Тутанхамонове гробнице и два века од дешифровања хијероглифског писма (што се данас у египтологији сматра и утемељењем дисциплине као науке).

Захваљујући минуциозном раду и анализи текстова сачуваних на Розетском камену (декрет из 13. године Птолемеја V, то јест из 196. год. пре н.е., упућен конгрегацији свештеника из Мемфиса, написан је на средњоегипатском хијероглифским писмом, на демотици демотским писмим и на грчком алфабетом) Жан Франсоа Шамполион (1790–1832) је успео да препозна основне постулате староегипстаког језика и хијероглифског писма и започне рад на њиховом дешифровању (који, у извесним елементима, и данас траје). Године 1822. Шамполион је објавио публикацију насловљену Леттре à М. Дациер релативе à л’алпхабет дес хиéроглyпхес пхонéтиqуес у којој су по први пут знаци хијероглифског писма систематизовани, а фонетске вредности једноконсонаната дате у корелацији са грчким и демотским фонемама. Дешифровање хијероглифског писма један је од највећих лингвистичких подухвата свих времена. Првих дана месеца новембра 1922. британски археолог Хауард Картер (1873–1939) открио је степениште које је водило до гробних одаја фараона Тутанхамона у Долини краљева на западној обали Нила у Египту. Крајем истог месеца, Катер и лорд Карнарвон ушли су у спољену комору владарске гробнице нашавши је, на своје велико изненађење, запечаћену и нетакнуту. Картерова реченица „видим дивне ствари“, као одговор на Карнарвоново питање, ушла је у анале египтологије. Откриће Тутанхамове гробнице, до данас једине нетакнуте владарске гробнице на простору античког Египта, сматра се највећим археолошким постигнућем XX века.

Иако је египтологија на Универзитету у Београду скромно заступљена, постоје добри разлози за обележавање два поменута јубијела пре свега захваљујући раду академика Николе Вулића. Катедра за историју старог века на Великој школи у Београду основана је 1897. године и све до 1930. године деловала је у оквиру Одељења за класичну филологију. Никола Вулић је био њен управник од оснивања до 1938. године. У оквиру наставе Опште историје старог века Вулић је предавао и историју источних народа “по један сат недељно”.

У збирци Николе Вулића, која се данас чува у фонду рукописа и заоставштина Народне библиотеке Србије, налази се и рукопис насловљен Мисирска историја (НБС, Р 382/1). Реч је о припремама за предавања за летњи семестар 1898/9.

Мисирска историја не само да представља један од прворазредних извора за историју античких студија у Србији, али и наставног процеса на Великој школи, већ осветљава и Вулићеву ерудицију на пољу које није било примарно у погледу његових интересовања, али чију је важност као дела античког света јасно разумео. Поменуто становиште исказано је у уводном одељку Вулићеве скрипте Историја старог века, настале после 1900. године и штампане у литографији Косте М. Бојковића у Београду: НАРОДИ КОЈЕ ПРОУЧАВА СТАРА ИСТОРИЈА. (Историја старог века, по предавањима Г. Др. Вулића, Београд с.а, 137)

Релевантна и актуелна знања која су научној јавности из домена египтологије крајем XИX века била позната, Вулић је ревносно преносио својим студентима. Користећи оновремене најрелевантније студије (на које се позива говорећи о историји Египта и које ће се наћи у поставци) Вулић је подучавао не само о политичкој историји, већ и о проблемима хронологије, питањима друштвене структуре, државног уређења, културе и религије.

У Историји старог века, на страницама од 140. до 148. Вулић је изложио и постојећа знања о староегипатском језику и хијероглифском писму, што уједно чини и најстарији, данас познат, приказ језика и писама династичког Египта на српском језику.

Предавања академика Вулића на Коларчевом народном универзитету често су била посвећена и археолошким ископавањима. Тако је са великим узбуђењем говорио и о открићу Тутанхамонове гробнице о чему је детаљно известила и Политика (бр. 5737, 12.04.1924. ). На основу новинског приказа закључује се да је београдској публици било предочено све што се до тог тренутка знало о открићу. Колика је велика била заинтересованост публике сведочи чињеница да је, зног оних који нису успели да уђу у салу, предавање сутрадан морало бити поновљено.