Филозофски факултет Универзитета у Београду је високошколска установа са дугом традицијом образовања наставника, што нас обавезује да реагујемо на предлог измена Закона о основама система образовања и васпитања (ЗОСОВ), и упозоримо на потенцијалне негативне последице предложених решења.

Предлогом измена чланова ЗОСОВа који се односе на образовање наставника, а посебно предлогом измене члана 142, предвиђено је снижавање захтева у погледу заступљености психолошких, педагошких и методичких дисциплина у иницијалном образовању наставника (са 30 на 20 ЕСПБ), уз брисање минималног захтева за заступљеност сваке од ових дисциплина. Следећи овако формулисан предлог, одговарајућим иницијалним образовањем наставника би се могло прогласити и оно које би се састојало из само једне од поменутих дисциплина, или чак само из школске праксе. Истовремено, предвиђа се повећање обавезног удела школске праксе у иницијалном образовању наставника (са 6 на 10 ЕСПБ), при чему није видљиво да ову одлуку прати обезбеђивање услова за реализацију квалитетне праксе у школама.

Сматрамо да је овај предлог проблематичан из неколико разлога:
1. Доношење одлука у било којој области, укључујући и образовање наставника, мора бити засновано на релевантним подацима који указују на то шта је проблем и шта су потенцијална решења. У овом случају, није јасно на којим релевантним подацима и анализама се заснива предлог измена. Уколико се овим изменама покушава решити проблем недовољног броја наставника појединих предмета, јасно је да се то неће постићи снижавањем критеријума за образовање наставника, јер захтевност образовања наставника није узрок овог проблема. Уколико желимо да повећамо заинтересованост за професију наставник неопходно је обезбедити боље услове за рад наставника и показивати веће поштовање према запосленима у школама, а не смањивати критеријуме за стицање услова за рад у школи. Одговарајуће реаговање на актуелне захтеве просветних радника је добра прилика да се покаже спремност за искорак у овом смеру.
2. Образовање наставника је научна област која се ослања на различите теоријске приступе и резултате истраживања, а који би требало да буду једно од полазишта за доношење одлука у овој области. Умањивање значаја психолошког, педагошког и методичког образовања у иницијалном образовању наставника не произилази нити из научних сазнања о професији наставник и образовању наставника, нити из политика и пракси успешних образовних система.
3. Одлуке у области образовања наставника треба да буду међусобно усаглашене и да доприносе остваривању циљева образовања и васпитања око којих смо се као друштво сагласили. Предложене измене нису у складу са другим законским и подзаконским документима који од наставника очекују компетенције које се могу развити управо кроз образовање из психолошких, педагошких и методичких дисциплина. Додатно, није јасно како би смањивање заступљености образовања из ових дисциплина допринело остваривању циљевa васпитања и образовања који су интегрални део ЗОСОВа, какви су обезбеђивање добробити и подршка целовитом развоју детета, ученика и одраслог, развијање осећања солидарности, разумевања и конструктивне сарадње са другима и неговање другарства и пријатељства; развијање компетенција за разумевање и поштовање права детета, људских права, грађанских слобода и способности за живот у демократски уређеном и праведном друштву; уважавање различитости.
4. Доношење одлука о образовању наставника захтева промишљање о утицају тих одлука на различите аспекте система образовања, али и обезбеђивање услова за успешну примену тих одлука у пракси. С друге стране, парцијализоване измене законске регулативе без одговарајуће подршке за примену истих у пракси, креирају нове проблеме пре него што воде развоју, што можемо видети на примеру школске праксе. Наиме, иако је школска пракса у износу од најмање 6 ЕСПБ дефинисана као обавезан део наставничког образовања још 2009. године, у последњих 15 година није урађено пуно на томе да се обезбеде услови за њену квалитетну примену, те она и даље није довољно вреднована професионална активност наставника ментора из школа, нити је препозната као део радног оптерећења универзитетских наставника који праксу организују. Стога, повећање заступљености школске праксе у инцијалном образовању наставника, без обезбеђивања услова за реализацију исте, не може резултирати квалитетнијим иницијалним образовањем наставника.

Стога сматрамо неупинтим закључак да предложене измене не могу допринети побољшању квалитета нити иницијалног образовања наставника, нити система образовања и васпитања у целини. Напротив, могле би допринети њиховом даљем урушавању. Стога, иако се слажемо да би постојећа законска решења требало преиспитати и унапредити, сматрамо да је у овом тренутку потребно најпре сагледати актуелно стање, консултовати наставнике и стручњаке у области образовања наставника, и обезбедити услове да се примене постојећа законска решења.