Прошле године смо посведочили импресивном повратку различитих облика самоорганизовања у свакодневицу друштва Србије – од студентских пленума и блокада факултета, преко зборова, до уличних барикада, те заузимања и ревитализације рада јавних институција културе. Истовремено, прошле године се навршила и 75. годишњица увођења радничког самоуправљања у ФНР Југославији, што је у јавности прошло готово непримећено. Упркос значајном студентском и грађанском активизму, талас самоорганизовања већински је заобишао радна места. Са упадљивим изузетком политичког штрајка у просвети, који је остао изолован и доживео тежак пораз, друга радна места ретко су се значајније самоорганизовала.

Због чега је радничко самоорганизовање и историјско памћење радничког самоуправљања на овим просторима данас запречено? Како је југословенски систем „самоуправног социјализма" изгледао у пракси, из перспективе његових твораца наспрам његових непосредних учесника и учесница? Да ли се модел самоуправљања данас негде примењује, и да ли је још увек релевантан модел организације друштва будућности?

Дискусију о овим темама водиће Ања Илић, социолошкиња и коауторка онлајн изложбе „Фабрике радницима?", уприличене поводом 75. годишњице увођења самоуправљања у Југославији; Ирена Петровић, доценткиња на Одељењу за социологију, која ће у међународној перспективи дати посебан осврт на случај радничког самоуправљања у Аргентини у форми тзв. опорављених предузећа; те Павле Илић, социолог.